Kada je neka osoba povređena, uglavnom oseća izneverenost, bes, ljutnju i ponekad prezir prema osobi koja ju je povredila. Ova osećanja su potpuno razumna i ljudska, a problem nastaje kada se u njima zaglavimo. Često mislimo da ako oprostimo drugoj osobi, da nećemo toj osobi naplatiti bol koji nam je nanela. Sa druge strane postoje ljudi koji misle da su iznad osobe koja ih je povredila i smatra da je bes, prezir ili ljutnja znak slabosti ili da nije “hrišćanski”. U oba slučaja osoba će neminovno biti zaglavljena u ovim osećanjima, samo što će jedna osoba biti svesna svojih osećanja, a druga će ih potiskivati i odbacivati.
Šta nam je potrebno da bi oprostili nekome? Prvo što je potrebno je da priznamo sebi šta osećamo! Da dozvolimo besu i povređenosti da se ispolje i da ih ne potiskujemo. Ako ostanemo zaglavljeni u ovim osećanjima mi ćemo iznova i iznova osećati ovu povredu. Ona će nam oduzimati ogromnu količinu naše životne energije koju smo mogli da uložimo u našu budućnost i ciljeve koji su nam bitni. Tek kada osvestimo osećanja koja osećamo i proživimo ih, tek tada ćemo biti u mogućnosti da osobi koja nas je povredila u potpunosti oprostimo i tako sebe oslobodimo tereta i bola koji nam je ta osoba nanela. Drugo je neophodno da razumemo zašto se to desilo. Možda u početku našem racionalnom umu se neće dopasti odgovor, ali je neophodno da shvatimo zašto se nešto desilo. Jer naš um ima tendenciju da želi da razume događaje koji su nam se desili i dok to ne bude ostvario biće zarobljen u pitanjima ”zašto”. Treći korak u opraštanju je da steknemo razumnu količinu unutrašnjeg osećaja sigurnosti da se taj događaj neće ponovo desiti. Ovo ćemo dobiti kroz izvinjenje od strane osobe koja nas je povredila, stvaranjem drugačijih strategija od mogućih budućih povreda ili da se udaljimo od osobe koja nas je povredila. U svakom slučaju sigurnost mora da se postigne, naravno do razumne količine, jer nikada nismo 100% sigurni. Četvrti korak je da otpustimo sav teret koji nas vezuje za taj događaj. Ovaj korak ne bi trebali da guramo, on mora da se desi prirodno. Kada je u pitanju oproštaj, moć se nalazi u osobi koja je bila povređena. Ona jedina ima moć da stavi tačku na određeni događaj i time dobije slobodu i energiju za kreiranje svoje budućnosti.
Ukratko bi mogli da kažemo da su četiri koraka ka opraštanju :
1) Osvešćivanje i proživljavanje emocija
2) Razumevanje zašto se to dogodilo
3) Sticanje razumne količine sigurnosti
4) Otpuštanje bola
Najveću grešku koju vidimo u nekim alternativnim terapijama je pseudo opraštanje. Pseudo opraštanje je opraštanje koje zanemaruju prva tri koraka i osoba prelazi odmah na poslednji korak, a to je otpuštanje. Tada se ne postižu pravi terapeutski benefiti, već osoba još više zamaskira povredu koju je do tada osećala.
Dva najčešća pogrešna uverenja u vezi opraštanja su:
- Opraštanje je isto što i zaboravljanje
Opraštanje nikad nije isto što i zaboravljanje. Opraštanje jednostavno znači da prihvatimo bol koji smo doživeli i da iz njega naučimo lekciju. Da prestanemo da se borimo sa onim što je bilo.
- Ako oprostimo druga strana će imati benifit
Mi smo ti koji dobijamo, a ne druga osoba, tj. osoba koja nas je povredila. Mi dobijamo slobodu od svog bola koji smo tada doživeli i stičemo moć za stvaranje bolje budućnosti. Druga osoba neće imati od ovoga nikakav benefit.
Mržnja je isto kao da popijemo otrov i očekujemo da druga osoba umre. Mi ostajemo u mržnji i besu jer očekujemo da ćemo tako naplatiti naš bol, ali se to uglavnom nikad ne ostvari.
Autor: Miloš Kovačević